U polumraku poznate sobe
ja sam pricao uporno, dugo,
da sve je gotovo, da nema vise
i da mi nismo jedno za drugo.
Prvi put iskreno, bez trunke lazi,
ja poluglasno, sto mogu tise
istinu rekoh da je ne volim,
da kraj nje nisam srecan vise.
Rekla je - Sve je u redu,
rekla je - Zagrli me jace,
rekla je - Nije mi nista
i tek je onda pocela da place.
Rekla je - Nemoj da brines,
rekla je da nije vazno,
rekla je - Brzo ce proci
samo me zagrli snazno.
A ja sam cuteci grizao usne
dok bivsi snovi po sobi lete
i nisam znao sta da joj kazem,
sav bespomocan, ko malo dete.