Èuli ste za Zlatni Bokal, to je jedan sumnjiv lokal, al' je kuvar pravi as.
Sedeo sam sam za stolom, pio viski s koka kolom, kada zaèuh neki glas:
"Znam vas, pardon, s televizije. Vi ste ponos naše nizije.
Moja kæi od devet godina, sve vaše pesme zna, baš svaki stih".
Na te reèi izvanredne, ponudih da sa mnom sedne, (èekao je samo to).
Reèe: "Hm, ja sam iz orkestra, ta što peva mi je sestra, tu smo veæ mesec i po.
Mi vas ne bi maltretirali, al' bi nešto sad odsvirali,
to je jedan šlager lièno naš, želimo èuti vaš cenjeni sud".
Pa reèe: "Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka,
i ko ti pod prozore dolazi da ti svirka?
Mirka, mozda bi mi sretno živeli,
samo da si ti našla pravi put do mog tužnog srca".
Rekoh da æu im pomoæi kol'ko je u mojoj moæi, al' ja sam pevaè tek.
Reèe: "Svi su producenti promašeni dirigenti, niko od njih nema štek.
Mi veæ godinama sviramo, al' strašno slabo prosperiramo.
Poslušajte još jedanput bar, ovo je prava stvar, veliki hit!"
Pa reèe: "Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka...
Prièali smo posle dugo, o muzici, šta bi drugo, popili smo oho-ho.
Ja od tada slabo radim, stvarno nije da se vadim, al' je razlog taèno to.
Ta mi se interpretacija, javlja k'o halucinacija,
proganja me, muèi, vraæa se, uvek, k'o bumerang,
taj smešni, divni refren.
Mirka, ljubavi jedina moja ti, ko te sada dirka...