U pet i petnest je zvonio sat, jednoga jutra na kraju leta.
U šest i deset je kretao voz s nekog perona na kraju sveta
mene je èekao taj voz...
Kraj mojih nogu je spavao pas, rekoh mu tiho, "Hej, beži odatle".
Otvorih vrata, izaðoh na trem na kom su cvetale bele muškatle.
Pomislih, to je, mozda, taj dom.
Nije me èula, mirno je snila svoje lepeze i sveæe i èipke.
Snila je dane, mirne i nežne, k'o crno - bele klavirske tipke.
A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.
Siðoh pred kuæu, na prašnjavi put, k'o neki lopov, polako i tiho.
Ja nisam bio taj vitez za nju, mada mi govore da sam Don Kihot ,
al' to je sasvim druga stvar.
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a veèito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.
Možda æe sama, u grubom svetu, u menuetu naæi svoj mir.
Od tad je prošao vek ili dva, javi se retko ponekom kartom.
I ko zna gde je, ne zelim da zna, koliko èeznem za dalekim martom,
kad sam je sreo prvi put.
Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a veèito ista.
Snila je dobra stara vremena, i svog Šopena i Baha i Lista.
A u životu, sama na svetu, u menuetu tražila spas.
Još uvek lutam, gde je kraj puta? Pamte me mnoge provincijske pruge.
Kriju me mraène, jeftine krème, noæi su, ponekad, puste i duge.
Nestajem tada u nekom svom svetu, i menuetu, i menuetu...