Pokosena misao u glavi mi cuci, sa vetrom se gubi jecaj moga sna.
Pokvarena ploca ko istina zvuci, gurnula me stvarnost do samoga dna.
Dok betonski vetar kovitla mi misli, uvenuli pozar zove me i trazi,
Ukoceni pogled iz glave mi visi.Na ruci drzim gomilu lazi.
ISPOVEST RATNIKA!
Na srcu mi peva kamenje zaborava,ocajnicki vucem poslednjeg coveka,
Od svega ostala je sprzena trava, mrtve zivote vec odnosi reka.
I ponekad pomislim da nije jos kraj, I osetim kako mi krv juri , jaca
Pa ipak otme mi se konacni vapaj.Pred ocima bljesnu mi ostrica tvog maca.