Život baš i nije bog zna šta...
Al za svaki sluèaj uvek uzmem šta mi da:
Frtalj leba... Metar neba... I pun šešir sna...
Al Ðavo gleda da i njemu bude fino...
Pa katkad sav taj džumbus umoèi u vino...
Dajte mi vino, vino nek se toèi...
Dok traju dani... A naroèito noæi...
Jer tu je tuga... Ta moja verna druga...
A kad je tuga onda treba da se cuga...
Dajte mi vino... Ja nemam drugih želja...
Ni bližeg roda... Ni boljih prijatelja...
Jer tu je tuga... Ta moja crna kuga...
A kad je tuga onda mora da se cuga...
Sreæu sam ko rukav izvrto...
S vrha brda svaka staza vodi nizbrdo...
Malo ko je, èedo moje, tome izvrdo...
Ali kad cugnem, ja lakše misli sredim...
Znam, tu sam di sam... Al bar se manje jedim...
Dajte mi vino, vino nek se toèi...
S jeseni, kad bagrem opadne...
Potera me maler... Štagod poènem propadne...
Još mi se, u inat, Ta Što Ne Sme dopadne...
E, stara rana se vida starim lekom...
Dabome vinom... Ta ne bi valjda mlekom?