U jednom od onih pajzlova sa kariranim stolnjacima i nekrštenim vinom...
Umalo da me Potiski ðilkoši konaèno dotuku violinom...
Pesma beše o suncokretu... do zla boga žalosna...
Samo, za nju se kod nas vrlo malo zna...
"Kis napraforgo..." Lepi goropadni cvet...
Zbog kog se Sunce s neba spustilo na svet...
Da sazna što u sene glavu okrene?
Da sazna kom se sveti, kad ne gleda za njime ko svi drugi suncokreti?
Malo moje æudljivo... Pusti šta je bilo, ne budi zlopamtilo...
Obiæi svet je zbog tog uzbudljivo... Da bi se ovde vratilo...
Digni tu lepu glavu... Pogledaj me bar...
U suzici što blista èuda se trista vide...
Tvoja je sreæa samo tvoja stvar...
Al zato tvoja tuga... To je veæ prièa druga... To na moj raèun ide...
Pipneš jedared šlingu u beæaruše...
Pa cela veka snevaš divlje jagode...
Zbog nje se rime raspare i naruše...
I sve bi htele da se njoj prilagode...
Lako je kad te neko ni ne zavoli...
Tad samo tamna strana srca zaboli...
Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli...
Teško je kad Tvoj Neko prestane da te voli...