Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.
Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.
Nisam te nikad èuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta æe od mene postati,
mali anðele moj?
Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš èudnog sveta ima,
tako se lako rasplaèu.
Nisam te nikad èuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.
Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta æe od mene postati,
mali anðele moj?
Bila je noæ, jedna mrkla, kao ova veèeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfiliæ i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne seæam baš.
Bila je noæ i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuæe broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noænih ptica i lepet krila nekih pravih noænih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noæi da je èujem kako diše, kako diše u snu...