Vrebam ko smuk iznad grotla.
Neèujno provodim sate.
Crveni rez ispod oka,
sve glupe rane se pamte.
Miluje svetlost sa neba,
miholjsko cedi se leto.
Ukraden plen s dna dubine,
kida ga mršavo pseto.
Seæanja naviru sama,
Brzo, ko zeèevi beli...
Stoji na kaljavom drumu,
bori se s jaèim od sebe.
U mestu hoda mašina.
Smeje se klizava glina.
Mesec mu sija na muku,
Èeka na red, pa nek traje.
Sipam mu duvan u ruku,
produžen život klima,
odlazim dalje...
Seæanja naviru sama,
brzo, ko zeèevi beli...
Stižemo. Teret se spušta.
Vesela kapija žuta.
... I sitan kamen pod gumama krza...
... I lišce kreæe da šušti.
Zastajem, leða me bole.
Izuvam bokal pun vode.
Svaki put isti ritual.
Igra završava ovde...
...gde seæanja naviru sama,
brzo, ko zeèevi beli...
Dieser text wurde 100 mal gelesen.